Četrdeset dve godine
Svaki njegov gest bio je pesma
Tišina mu je bila pesma
Reči su mu bile pesma
Bilo da je imao šta da kaže ili ne
Pesma se nastavljala
Pesma nije ta koja se prekida
Videćeš da je ples zaboravio na plesača
Ali da nije izgubio na stɾasti
A kada nema igrača stɾast nije umarajuća
Nije više iscrpljujuća, ona ima intenzitet
Ali vatɾa više neće opeći, ona će samo obasjati
To je ista vatɾa, ali ona sada pruža svetlost
Pusti me da učim gitaru da svira
I pesmu da sama zaplače
Razvućiću dan do Boga i nazad
Da bi ti oči uvek ostale sanjive
Pusti Matildu neka izgori
U svojoj kući od granja i lišća
Dambala će jednom sa hrasta sići
I svima ɾaspevanima sipati piće
Vrata, uzdignite vrhove svoje
(Lo di vu nam)
Vrata, uzdignite vrhove svoje
(U, Dadanka)
Vrata, uzdignite vrhove svoje
(Lo zi, le šnev)
Vrata, uzdignite vrhove svoje
(Lo zi, le šnev)
(Daj mi da vidim)
Videćeš da je ples zaboravio na plesača
Ali da nije izgubio na stɾasti
(Daj mi da vidim)
A kada nema igrača stɾast nije umarajuća
Nije više iscrpljujuća
(Daj mi da vidim)
Ona ima intenzitet, ali vatɾa više neće opeći
(Daj mi da vidim)
Ona će samo obasjati
